О књизи: 2016 / Слуз у свим својим манифестацијама и одливима може се назвати „незгодан феномен”. Лепљиве, вискозне и аморфне супстанце; дрхтави и еластични угрушци - грудвице праживота; вискозне смеше, колоиди и емулзије; муљ, блато, мочвара. Са становишта уобичајених начина на које људи схематизују перцепцију, све је то маргина живота, његов отпад, који је дуго остао и на периферији филозофије, уметности, књижевности, па чак и науке. Али како је постојање лишено својих антропоцентричних илузија, вечно враћање слузи постаје опсесивније и интензивније. Шта ако основна материјалност слузи добије права која су раније била део само привилегованих ентитета и ствари? Шта онда слуз може „причати“ о структури стварности? Књига америчког филозофа Бена Вударда посвећена је концептуализацији одговора на ово питање. Подстицај за ову концептуализацију је ужас дифузног, неиндивидуалног живота који прати љигаво постојање, чија динамика чини несталним разлике између индивидуације и индивидуалности, неорганског и органског, хомогености и хетерогености која се кроз њу појављује. Форма је „мрачни витализам“, по коме се ови већ неразлучиви елементи накнадно диференцирају под утицајем сила простора и времена кроз ширење заплета мреже (уместо сложености), савијања-одвијања (уместо развоја) и понављања. (јачајући патологију уместо структуре). Материјали укључују филмове и хорор литературу (од В. Х. Хоџсона и Х. П. Ловецрафта до Томаса Лиготтија), природну филозофију 19. века, графичке романе, спекулативни реализам, модерну науку и видео игрице.